Image (1)

Sabahudin Hadžialić (Bosna i Hercegovina): MINIJATURE

BUĐENJE

Odsjaj

sopstvenog ludila

blješti u noći mojih nemira.

Liječiti vapaje

ljudskih snova

ne mogu sam.

S kim ću?

I kada?

OPSTANAK

Zamislite

mogućnost.

I postanite

sjećanje!

OSTANAK

Otišla je od

mene.

Da se vrati.

MALICIOZNOST

Kada

pomislis da mozes

vjerovati.

Ljudima.

SUŠTINA

Moja

sudbina.

Da li?

LJUBAV

Kada

mi pokaže gestom

a na žezlom.

MILINA

Kada mediokritet

ne shvaća

da

gluposti čini!

SARAJEVO

Vatra

koju sam

volio.

Vječna.

MOSTAR

Grad rođenja

Mrtav

danas.

PJESMA

Kada opstane

Da ostane.

U meni.

Image

Трајче Кацаров: КНИГАТА

По повод Светскиот ден на книгата

Печатарот Тапи објави книга што не можеше да ја види, ниту да ја прочита. Како што книгата ја отпечати така ја даде на господинот Умов, кој исто така не можеше ниту да ја види, ниту да ја прочита. Умов како што ја доби така ја даде на господинот Сегледов. Овој откако не можеше ниту да ја види, ниту да ја прочита ја даде на господинот Думов, овој пак на господинот Слухов. Овој побрза и ја даде на господинот Сештозборов. И така книгата се пренесуваше од раце на раце и сите зборуваа за неа, но и за печатарот Тапи.

Image (6)

Ели Маказлиева: Бајка

ТРИТЕ АНГЕЛЧИЊА И ПРИНЦЕЗАТА

Во една далечна земја во еден дворец си живееше една малечка принцеза по име Елиза. Имаше долга руса коса извиткана во локни на краевите и зеленкасти очи од кои извираше жолтеникава светлина.

Принцезата ја чуваа сите дворјани, ја растеа давајќи ѝ секое утро да пие топло млеко, што го носеа од измолзената крава.  Постојано ја учеа да плете, да шие, да пере. Но, попусто беше сè. Нејзините ковчести, нежни и бели рачиња со издолжени прсти на кои блескаа долгите нокти, знаеја само да свират на клавир.

Утрото, на Лазарева сабота, принцезата ја разбудија лазарките кои пееја песни за неа, потчукнувајќи на дајрето. Кралот – таткото на принцезата, ги здогледа од балконот и излезе надвор. Тој им даде ситни метални пари на лазарките, за да ја благословуваат неговата ќерка да расте здраво и да не ја фаќаат клетвите од злобните и завидливи вештици кои во темните ноќи се шетаа низ дворецот.

Утредента на Цветници, девојките од градината на дворецот, набраа разнобојни цвеќиња и сплетија шарено и цветно венче. Го ставија на главата на принцезата, за нејзино здравје и постојано повторуваа: Да бидеш здрава и весела како ова цвеќе!

За една седмица доаѓаше големиот празник Велигден, а мајка ѝ го донесе во нејзината соба кадифениот фустан во црешово црвена боја, на кој имаше бела крагна исплетена од чист памучен конец.

Белите лаковани чевлички стоеја крај нејзиниот кревет, а на наткасната блескаше исплетената кошничка од бела тенка свеќа на која имаше залепени сликички од три ангелчиња.

Ноќта спроти Велигден принцезата од возбуда не можеше да заспие, размислувајќи за утрешниот голем ден.

Се замислуваше така облечена во свечената облека со ташничето в рака како оди во црква. Замислуваше како во едната рака ја држи кошничката направена од тенка извиткана свеќа како плетенка, на која беа излепени сликички од трите убави ангелчиња со тенки и свилени крилца.

Одеднаш ангелчињата од кошничката почнаа да ѝ пеат.

– Ние сме твоите чувари! Ние сме твоите чувари! – пееја тие со истенчен, весел глас.

– Од што ќе ме чувате? – ги праша принцезата Елиза.

– Вештицата утре се подготвува во дворот пред црква да ти ја запали твојата убава, долга и густа коса! – одговори првото ангелче.

– Додека сите луѓе се пред црквата, злобната вештица незабележливо ќе прелета преку нивните глави и ќе фрли оган на твојата коса! – рече второто ангелче.

– Таа ќе го направи тоа така, што сите ќе си помислат дека случајно ти се запалила од некоја свеќа! И не само тоа, ќе сака да ти го запали и твојот нов кадифен фустан! – рече третото ангелче.

Исплашено и загрижено, принцезата гледаше кон фустанот обесен на закачалката на големиот шифењер, а срцето силно ѝ чукаше. Во темната соба, стравот ја обзеде целата. Таа се покри преку главата со белото свилено јорганче и едвај чекаше да се раздени.

Вечерта, спроти Христовото воскресение, некаде пред полноќ, се собраа дворјаните. Сите со свеќи в рака и по едно црвено јајце, се упатуваа кон големата црква на крајот на дворецот. Од таму низ воздухот се ширеше звукот на камбаните што допираше до ушите на сите, најавувајќи ја најрадосната вест.

Кралот, кралицата и малата принцеза поминуваа низ широката улицата која беше исполнета од двете страни со народ како река. Тие ги поздравуваа поднаведнувајќи ги своите глави.

Сите брзаа да застанат во дворот на големата црква.

Елиза црвсто ја стегаше раката на мајка си.

Звукот на камбаните беше сè посилен: Динг – донг, динг – донг, динг – донг!

Во толпата народ од темната височина на ѕвезденото небо, принцезата ја здогледа злобната вештица како лета качена на нејзината метла.

Таа кружеше над главите на насобраниот народ, а во раката држеше факел со запален оган. Принцезата имаше чувство дека лета со голема брзина кон неа.

Тогаш на нејзиното рамо слетаа и застанаа трите ангелчиња.

– Тука сме! Не плаши се! – шепотеа тие нежно мавтајки со своите свилени крилца.

Во тој миг тие го зграпчија факелот со запалениот оган од рацете на злобната вештица и го фрлија во водата на црквената фонтана.

Вештицата многу се налути затоа што не ѝ успеа планот, па се изгуби далеку низ темното ѕвездено небо.

Убавите и добри ангелчињата се вратија како сликички на нејзината кошничка од плетена бела свеќа.

Трите ангелчиња никогаш не ја напуштија принцезата и беа нејзини чувари од злобните клетви и лошите вештици до крајот на нејзиниот живот.

Image (3)

Силвана Величковска: Бајка

ВОЛШЕБНАТА БОИЧКА

Сонцето силно светеше кога Стефан појде на училиште. Мајка му со едната рака го држеше за неговото нежно раче, а во другата го носеше неговиот претежок ранец полн со книги за прво одделение.

„Мамо, зошто толку брзаме?“ потскокнувајќи ја праша Стефан.

„Да не задоцниме, мило. Не е добро да се доцни.“ му објасни мајка му и го стегна малку за рачето.

Кога го остави мајка му во училницата тој беше тажен. Стефан беше ведро и игриво детенце дома, но на училиште се чувствуваше малку поинаку. Му недостигаа мама и тато кои ракоплескаа на секоја негова, детска будалаштина. Беше тажен и срамежлив, но бргу се расположи кога ги виде своите другарчиња кои беа собрани околу Јована.

„Гледајте што имам јас!“ викаше таа „Имам волшебен молив!Хааа!“ и мавташе со еден необичен, розов молив во нејзиното раче.

Сите деца ја гледаа внимателно додека таа објаснуваше: „Со него одам во Земјата на светулките и во Земјата на снегот.“

Децата и се смееа, но Стефан знаеше дека Јована не измислува. Таа не беше таква. Сите деца викаа и никој никого не слушаше. Едни се сомневаа дека Јована измислува,а, пак, други велеа дека можеби може да дејствува ако силно замижеш со очите.

„Ученици, ученици!Часот започна!“ ги прекина милозвучниот глас на учителката. Таа првин ги смири, а потоа им објасни дека вистински чуда се случуваат кога едно детенце ќе земе молив и боички во своите раце. Стефан едвај чекаше да отиде дома и да си ги земе своите омилени дрвени боички.

Кога завршија часовите татко му го чекаше пред училиштето. Откако поразговара за неговиот напредок во учењето со учителката го одведе дома.

А, таму на неговото биро го чекаше еден необичен, шарен молив.

„Волшебен молив!“ извика Стефан и се затрча да го види.

„Тато, каков е овој молив? Зошто е шарен?“ праша Стефан вртејќи го моливот со своите прстиња.

„Тоа не е молив, сине. Тоа е боичка која ги има сите основни бои.Мајка ти ти ја купи и рече да патуваш во волшебната земја додека таа е на работа.“ рече татко му.

Стефан ја разгледа боичката имаше малку црвена, па малку сина, па до неа жолта и црна. Шкртна малку на хартијата. Ох, па оваа боичка работи. Кога се внесе во цртањето и боењето почувствува како сė наоколу се тресе. Тој повеќе не беше во својата соба. Стефан беше во Земјата на самовилите и чудните суштества. Сė беше волшебно и необично убаво. Секогаш кога ќе замавнеше со боичката суштествата добиваа друга боја. Тука беше крилестиот коњ Пегаз, го виде и Капетан Кука и Петар Пан, а и чудовиштето кое го нацрта кога одеше во градинка беше таму. Во моментот тоа и не беше токлу страшно личеше на бебешки чкртаници со очи. Еј! Му се насмевнуваше. „Леле! Леле колку е волшебно!“ викаше Стефан.

Едвај чекаше да ѝ каже на Јована дека и тој има волшебна боичка. Само нека се осмели некој да им се смее.

Image (2)

Сузана Ѓорушевска: БЕЗ НАСЛОВ

Ја прегрнав

Ѕидот самее и не се отвора…

Да ме понесе низ својата

љубовна магија.

Отворот и се задушил ко болката

в срце, за издржливост.

Кога би и дал на душата да полета

низ синилата и допре до твојот

покрив на мислите, да доживеам…

да ја отворам твојата тајна

кутија со волшебни мечти.

Да ме завитка со сите твои барања

боите на љубовта да ме приберат

до тебе!

Да ме понесе повторно на почетокот!

Да, јас го живеам.

Можеби ќе го заклучам прозорот

да не одлета.

Прилепен сонував пред него…

Сведокот низ кој те прижелкував

Да поминеш, да завладееш со ликот твој

да те дофатам и прегрнам за век.

Image (1)

Обрен Ристић (Србија): НИ ДАНА БЕЗ ПОЗОРИШТА

Зорану Радмиловићу

Највећа сцена је она на коју пресели

Се ти у дивоти небеској као насред Агоре

Тамо где смерно играју око ватре сви весели

Цареви војсковође и цела свита Тек горе

И мајстори испод брка стреле одапињу

Благе што милују се као мирног мора вали

А црни снег пада на нашу Крајину

И Ртањ светила гаси као за фајронт Али

Ни дана једног без позоришта нека не буде

Јер снег црни пада на Крајину и смех

Твој у клупко леди се са кикотом дворске луде

Да ноћ бескрајну васкрсне на прагу Грех

Далеких предака наших из снежних висина

У некој новој игри препозна истина

Image

Risto Vasilevski (Makedonija-Srbija): Slova su živa bića

Intervju, autor: Zoran Radisavljević

Risto Vasilevski (1943), pesnik, esejista, književni kritičar, antologičar, prevodilac i izdavač, piše na makedonskom i srpskom jeziku. Objavio je petnaestak pesničkih knjiga na makedonskom i srpskom jeziku, neke u više izdanja. Zbirka “Hram, ipak hram” doživela je pet izdanja. Preveo je veliki broj knjiga sa makedonskog na srpski i sa srpskog na makedonski. Njegove pesme su prevedene na, gotovo, svim evropskim jezicima, zatim na kineskom, hindu, arapskom. Član je Makedonske akademije nauka i umetnosti, Društva pisaca Makedonije i Udruženja književnika Srbije. Dobitnik je mnogih značajnih domaćih i stranih nagrada i priznanja.

Izdavačka kuća “Arka” iz Smedereva objavila je nedavno njegovu novu zbirku pesama “Sušt” (slovospev), poemu o svim slovima azbuke. Na uvodnom mestu je “(O)da glasu”, a završna pesma je “Tačka”.

Svaki glas, svako slovo, ima svoju pesmu. Pesma, opevajući slovo, postaje znak – spomenik tog slova?

Kad bi se malo bolje razmislilo, Bog je, pre nego što je stvorio čoveka, druga bića i stvari, možda, izmislio slova, odnosno reči, jer je morao znati šta stvara i koja će imena ta bića i stvari poneti. Kasnije su ta slova dobijala grafeme prema duhu i karakteru onih koji su ih prvi ispisivali ili, kasnije, menjali, u skladu sa jezicima u kojima su prebivala. I to je trajalo milenijumima. Na taj način slova su postajala spomenici od milenijumskog univerzalnog značaja, trajniji od svih drugih. Ja sam samo pokušao da slova vidim na pomalo drugačiji način, da im dam živu dimenziju koja ima energiju da se preobražava i tako bitno utiče na gotovo sve stvari u prirodi i u životu. Ako je tačno ono što je napisao jedan od uglednih recenzenata rukopisa (D. Ćupić) da “svaki glas, svako slovo u našoj ćiriličkoj azbuci u zbirci “Sušt – slovospev”, ima svoju pesmu, svoju poemu, svoj pisani spomenik”, onda ova zbirka prevazilazi moje inicijalne namere i postaje svojevrstan spomenik meni samom.

Slova su junaci ovih pesama. Glavni junak se u stihovima pojavljuje najčešće. Tako se pravi i muzička varijanta određenog slova?

Treba li govoriti o tome da je poezija svojevrsna muzika, da je prethodila muzici, kao što je slučaj i sa raznovrsnim zvucima u prirodi kojima nije doprinosio čovek. Ako su slova “glavni junaci stihova”, tim pre što su neka od njih sama po sebi muzika, zar ne bi bilo neoprostivo da se nisu upregla u kočije muzikalnosti i da im nije data mogućnost da sebe bolje (do)objasne?

Slovo A nije slučajno na početku. Ono je “apostol jezika”, “alfa govora”, “krvno zrnce azbuke”. Sva slova, dakle, nemaju isti značaj?

Slovo A sigurno nije slučajno na početku gotovo svake azbuke. I onih najstarijih, sada zaboravljenih. Ono je maja koja spaja sva druga slova, dajući im prostor da dišu, da se bolje čuju i lakše “izraze”. Ali, svako slovo u jeziku i govoru ima svoju funkciju bez koje ni jezik ni govor ne mogu da funkcionišu. Postoje, naravno, slova koja su više u duhu makedonskog i srpskog jezika, i postoje grafeme koje su, rekao bih, nanos nekih drugih jezičkih i govornih iskustava. Samim tim imaju manji značaj. Taj značaj, naravno, ne određuje pesnik, već duh i priroda samog jezika. Slovo A nije od njih i zato jeste ono što ste rekli u samom pitanju.

Slovima ste udahnuli život i sa njima razgovarate kao sa živim bićima?

Slova jesu po prirodi živa. Ona se stalno pomeraju na mapi jezika; u zavisnosti od mesta koja zauzmu formiraju reči koje hvale i uzdižu, ali i unizuju i uništavaju. Zato s njima treba razgovarati kao sa živim bićima i, pre svega, biti krajnje obazriv. U suprotnom, ako se pogrešno slože, mogu postati najubojitije oružje koje može uništiti i njih same.

Vaša poema je svojevrsna lingvistička studija. Koja se slova najčešće javljaju u govoru?

Ne znam šta će na to reći lingvisti; ne znam koliko će im ova “studija” biti bliska, koliko se uklapa u njihove naučne lingvističke aršine, koji su daleko od pesničkih i filozofskih. Voleo bih da ih čujem, tim pre što je zbirka “Sušt – slovospev” samo prvi deo pesničkog troknjižja koje se bavi slovima i jezikom. Na drugi deo pitanja ne mogu precizno odgovoriti jer se nisam bavio učestalošću slova u govoru.

Zanimljive su i priče o grafičkom izgledu pojedinih slova. K je, recimo, Ž koje se kotrljalo niz “klizište jezika” i ostalo bez leve strane?

To već spada u domen onih koji su oblikovali grafeme, naročito onih koji su oblikovali savršeno pismo kakvo je ćirilica. Njima nije bilo lako da njihov izgled prilagode svačijem ukusu i da oblik jedne grafeme ne udalje mnogo od drugih. Time su se i sami našli na ” klizištu jezika”, često reskirajući da promaše. Zato su menjali i dodavali, katkad oduzimali levu ili desnu stranu, okretali naopačke. Slutim da se na tom “klizištu jezika” našlo i slovo Ž (koje je, verovatno, prvo nastalo, jer je vezano za život), i koje je, “izgubivši” svoju levu stranu, dalo život/oblik slovu K (koje ga je vezalo za koren).

Pišete na makedonskom i srpskom jeziku. Na kom jeziku češće mislite, kako se snalazite u tom dvojstvu jezika?

Uvek pišem kad moram. Ponekad i ne stignem da zapišem ono što imam. I, ne biram jezik na kome ću to zapisati. Zavisi od raspoloženja, od “unutrašnjeg naloga”, od bića jezika u kome prebivam. Tako i mislim. Jezik je samo važno sredstvo da se kaže ono što se ima. I najveći znalac najvećeg svetskog jezika, ako nema šta da kaže ne može ništa da kaže, osim da prenese ono što drugi kažu. Druga je stvar sa velikim i malim jezicima i sa onima koji imaju šta da kažu. Zna se ko je u prednosti. Dvojstvo jezika, pak, jeste mač sa dve oštrice – lepo za sredine gde se to poštuje, ne i za naše podeljene prostore. Uvek ste na granici između dva jezika – svejedno što vašu pripadnost jednoj ili drugoj književnosti određuju vaša dela i jezici na kojima su napisana. To dvojstvo može biti i kobno – da vas se odriču ili zaboravljaju i jedan i drugi jezik, i jedna i druga književnost. To se odnosi na status, lektire, antologije, priznanja… Gde sam ja u svemu tome, pokazaće vreme.

Image (4)

Мирослав Тодоровић (Србија): ПЕНЕЛОПА У НАСЛОВУ

За Обрена Ристића

Не тражи Итаку јер ћеш је

Тек на крају пута  наћи

У Тијовцу где те је  небо угледало

Као и ја у Трешњењевици где ме чека

Све оно чега нема због чега се песма живи

ЗЕВС на излогу маркета

О судбини митова збори

Одисеј се објавио у  броду  што  острва обилази

Сваког дана на  Итаку пристаје

Дионис с винске влаше наздравља

Пенелопа се осмехује туристима

Каже  да је прича измишљена

Никога није  чекала

Није имала куд из овог крша да оде

Коме козе своје да остави

O  Одисеју годинама  ништа није ни знала

Све друго је песма

Песма није истина она је душа живота

У којој је све чега  на овом свету нема

Кажем како  је Далмација пуна Пенелопа

О којима нико не певаше

Њихови Одисеји се никада нису вратили из Америке

Али чему исте приче када су у једној све сабране

У Нидрију видех и Хомера

Издаје моторе туристима

Одмахује руком  на помен Илијаде

Σβε ξε το σάμο ιστόριξα

Кога више митологија интересује

Ово је време других прича и забава

Отишли су стари митови

А ми још нисмо стигли да за нашу  белину

Измислимо нове  Како, и чему?

Када ће све ово што видимо бити

Сенка измаглице  понад пучине

Обриса  белине и ове

Image (3)

Jovanka Stojčinović-Nikolić (Doboj): PORUKA

Poručila sam majci da sutra dolazim

Po običaju

Uvijek me čeka sjedeći na stolici

Primaknutoj otvorenom kuhinjskom prozoru

I gleda u tanku telefonsku žicu

Koja skuplja ptice Povratnice

S puteva raznih

A one nisu samo ptice

Jer nose cijeli svijet u krilima

Kao i ova žica što nije samo žica

Nego topli dom koji osim ptica

Niko ne može da sagradi

Poručila sam majci da sutra dolazim

Neka me čeka tamo gdje je navikla

Image (2)

РАНКО ПАВЛОВИЋ (Бања Лука): АПРИЛСКА СИМФОНИЈА

Зри у тишини априлска ведрина,

Планета стреса труње и болести

са голих шума, поља и урвина,

као да ће тако све гадости стрести.

Свјежину јутра повјетарац носи

изнад ливада, још неразбуђених,

сањиве пчеле траже цвјетак росни

чије латице сунчев зрак румени.

Небеска плавет у жубор ријека

нештедимице прозрачност налива,

бојом сафира да облутак сија.

Чујеш ли тих звук отуд издалека?

У птичјем хору прољеће свањива –

априлски концерт, плава симфонија.