Intervju, autor: Zoran Radisavljević
Risto Vasilevski (1943), pesnik, esejista, književni kritičar, antologičar, prevodilac i izdavač, piše na makedonskom i srpskom jeziku. Objavio je petnaestak pesničkih knjiga na makedonskom i srpskom jeziku, neke u više izdanja. Zbirka “Hram, ipak hram” doživela je pet izdanja. Preveo je veliki broj knjiga sa makedonskog na srpski i sa srpskog na makedonski. Njegove pesme su prevedene na, gotovo, svim evropskim jezicima, zatim na kineskom, hindu, arapskom. Član je Makedonske akademije nauka i umetnosti, Društva pisaca Makedonije i Udruženja književnika Srbije. Dobitnik je mnogih značajnih domaćih i stranih nagrada i priznanja.
Izdavačka kuća “Arka” iz Smedereva objavila je nedavno njegovu novu zbirku pesama “Sušt” (slovospev), poemu o svim slovima azbuke. Na uvodnom mestu je “(O)da glasu”, a završna pesma je “Tačka”.
Svaki glas, svako slovo, ima svoju pesmu. Pesma, opevajući slovo, postaje znak – spomenik tog slova?
Kad bi se malo bolje razmislilo, Bog je, pre nego što je stvorio čoveka, druga bića i stvari, možda, izmislio slova, odnosno reči, jer je morao znati šta stvara i koja će imena ta bića i stvari poneti. Kasnije su ta slova dobijala grafeme prema duhu i karakteru onih koji su ih prvi ispisivali ili, kasnije, menjali, u skladu sa jezicima u kojima su prebivala. I to je trajalo milenijumima. Na taj način slova su postajala spomenici od milenijumskog univerzalnog značaja, trajniji od svih drugih. Ja sam samo pokušao da slova vidim na pomalo drugačiji način, da im dam živu dimenziju koja ima energiju da se preobražava i tako bitno utiče na gotovo sve stvari u prirodi i u životu. Ako je tačno ono što je napisao jedan od uglednih recenzenata rukopisa (D. Ćupić) da “svaki glas, svako slovo u našoj ćiriličkoj azbuci u zbirci “Sušt – slovospev”, ima svoju pesmu, svoju poemu, svoj pisani spomenik”, onda ova zbirka prevazilazi moje inicijalne namere i postaje svojevrstan spomenik meni samom.
Slova su junaci ovih pesama. Glavni junak se u stihovima pojavljuje najčešće. Tako se pravi i muzička varijanta određenog slova?
Treba li govoriti o tome da je poezija svojevrsna muzika, da je prethodila muzici, kao što je slučaj i sa raznovrsnim zvucima u prirodi kojima nije doprinosio čovek. Ako su slova “glavni junaci stihova”, tim pre što su neka od njih sama po sebi muzika, zar ne bi bilo neoprostivo da se nisu upregla u kočije muzikalnosti i da im nije data mogućnost da sebe bolje (do)objasne?
Slovo A nije slučajno na početku. Ono je “apostol jezika”, “alfa govora”, “krvno zrnce azbuke”. Sva slova, dakle, nemaju isti značaj?
Slovo A sigurno nije slučajno na početku gotovo svake azbuke. I onih najstarijih, sada zaboravljenih. Ono je maja koja spaja sva druga slova, dajući im prostor da dišu, da se bolje čuju i lakše “izraze”. Ali, svako slovo u jeziku i govoru ima svoju funkciju bez koje ni jezik ni govor ne mogu da funkcionišu. Postoje, naravno, slova koja su više u duhu makedonskog i srpskog jezika, i postoje grafeme koje su, rekao bih, nanos nekih drugih jezičkih i govornih iskustava. Samim tim imaju manji značaj. Taj značaj, naravno, ne određuje pesnik, već duh i priroda samog jezika. Slovo A nije od njih i zato jeste ono što ste rekli u samom pitanju.
Slovima ste udahnuli život i sa njima razgovarate kao sa živim bićima?
Slova jesu po prirodi živa. Ona se stalno pomeraju na mapi jezika; u zavisnosti od mesta koja zauzmu formiraju reči koje hvale i uzdižu, ali i unizuju i uništavaju. Zato s njima treba razgovarati kao sa živim bićima i, pre svega, biti krajnje obazriv. U suprotnom, ako se pogrešno slože, mogu postati najubojitije oružje koje može uništiti i njih same.
Vaša poema je svojevrsna lingvistička studija. Koja se slova najčešće javljaju u govoru?
Ne znam šta će na to reći lingvisti; ne znam koliko će im ova “studija” biti bliska, koliko se uklapa u njihove naučne lingvističke aršine, koji su daleko od pesničkih i filozofskih. Voleo bih da ih čujem, tim pre što je zbirka “Sušt – slovospev” samo prvi deo pesničkog troknjižja koje se bavi slovima i jezikom. Na drugi deo pitanja ne mogu precizno odgovoriti jer se nisam bavio učestalošću slova u govoru.
Zanimljive su i priče o grafičkom izgledu pojedinih slova. K je, recimo, Ž koje se kotrljalo niz “klizište jezika” i ostalo bez leve strane?
To već spada u domen onih koji su oblikovali grafeme, naročito onih koji su oblikovali savršeno pismo kakvo je ćirilica. Njima nije bilo lako da njihov izgled prilagode svačijem ukusu i da oblik jedne grafeme ne udalje mnogo od drugih. Time su se i sami našli na ” klizištu jezika”, često reskirajući da promaše. Zato su menjali i dodavali, katkad oduzimali levu ili desnu stranu, okretali naopačke. Slutim da se na tom “klizištu jezika” našlo i slovo Ž (koje je, verovatno, prvo nastalo, jer je vezano za život), i koje je, “izgubivši” svoju levu stranu, dalo život/oblik slovu K (koje ga je vezalo za koren).
Pišete na makedonskom i srpskom jeziku. Na kom jeziku češće mislite, kako se snalazite u tom dvojstvu jezika?
Uvek pišem kad moram. Ponekad i ne stignem da zapišem ono što imam. I, ne biram jezik na kome ću to zapisati. Zavisi od raspoloženja, od “unutrašnjeg naloga”, od bića jezika u kome prebivam. Tako i mislim. Jezik je samo važno sredstvo da se kaže ono što se ima. I najveći znalac najvećeg svetskog jezika, ako nema šta da kaže ne može ništa da kaže, osim da prenese ono što drugi kažu. Druga je stvar sa velikim i malim jezicima i sa onima koji imaju šta da kažu. Zna se ko je u prednosti. Dvojstvo jezika, pak, jeste mač sa dve oštrice – lepo za sredine gde se to poštuje, ne i za naše podeljene prostore. Uvek ste na granici između dva jezika – svejedno što vašu pripadnost jednoj ili drugoj književnosti određuju vaša dela i jezici na kojima su napisana. To dvojstvo može biti i kobno – da vas se odriču ili zaboravljaju i jedan i drugi jezik, i jedna i druga književnost. To se odnosi na status, lektire, antologije, priznanja… Gde sam ja u svemu tome, pokazaće vreme.
