Уочи мартовских ида, увек се радо сетим Avgustus-е: Тебе и Твојих посланица са Понта. Отворено говорећи, немаш Ти за чим
жалити, драги мој пријатељу. Морски ваздух, тамо у Томима,
како чујем – оздрављује. Сарматским луковима
у лову, досаду
убијаш. Вежбама говорништва, вином и лепим
Дачанкама, доколицу
прекраћујеш. Чиме још да Те утешим?
Или обрадујем?
Град, у који се никада нећеш вратити, све више личи,
веровао или не, на сатанин рај а књижевност, што рече наш Милош,
на турнир грбаваца. Поодавно је песмотворство
пуки занат
постало, и то у изумирању. Скоро мртвим,
тим језиком
говори још шачица изопштених. Готово да и
не знам ниједног
песника који не личи – да ли се изненађујеш? –
на Тедовог гаврана.
Чим прослове о љубави, још једна ајкула
заплива светом.
Веруј да ни мени, орлу небопарном, како волиш – подсмешљиво –
да ме називаш, није нимало лако. Колико сутра,
ако не већ данас,
поезију више нико нити пише, нити чита.
Читају се, зато,
поруке са твитера, инстаграмске сличице очима
гутају: страсно
и незајажљиво.Толико је још од преголемог
царства песништва
– преостало. И шта би ти, данас-и-овде,
уопште радио?
Смишљао рекламне слогане за ноћ
рекламождера?
Ординирао у некаквој књижевној агентури?
У тужној редакцији
месног таблоида животарио? Веруј ми, часни
наш и вечни
Овидије, добро је Теби, тамо, у Томима.
