ПТИЦА
Има грло, срце и лак као дашак
мали грумен перја. Скакуће, цвркуће:
Колико сам своја, толико сам ваша,
док у њеном оку свјетлуца свануће.
Некад под прозором, а понекад у сну,
птичица ме пјесмом у дјетињство води.
Када се звијезде на модрини згусну,
жицом њеног гласа хрлим ка слободи
Кљуном срче небо, потом га у плавет
ведре пјесме враћа. Тад срце задрхти,
таласи цвркута све пред собом плаве.
Кад се у хор стопе заносни цвркути,
и онај што терет свог усуда прти,
поруку небеса у души ће чути.
ЈОГУНАСТИ ДАН
Зна понекад дан да се узјогуни,
па ти пркоси, ти сасвим излуђен.
Март ли је, април, већ презрели јуни?
Од самог себе постајеш отуђен.
Сморен дан, као пребијено псето,
посрће, тромо своју сјенку вуче.
Мисао тмурну питаш откуд све то,
које је доба – сутра, данас, јуче?
Тумара јутро, с њим врлудаш и ти.
Снено је подне, улицом посрће.
Безвољно вече. Какав ли ћеш бити
кад инат прође, питаш ноћ звјездану,
насмијан мјесец, раздање што свиће.
И радујеш се новом ведром дану.
НА ХИРУРГИЈИ
Сводом већ лута његова сјена
вечерњу дозу таблета док гута,
кошмарна мисао разливена
дуж непознатог небескога пута.
Тај крај прозора, празнога погледа,
броји пахуље као прошле дане,
топе се, њежне, и њима, изгледа,
сутрашњи дан ће тешко да осване.
Нож, скалпел, ласер – у ткиво помисли
оштро продиру сјајним сјечивима.
Пада ноћ, дуга. А пипци притисли
морске немани што страх сије свуда.
Човјек у углу инфузију прима,
вјерује, у њој капљице су чуда.
САН О УСКОТРАЧНОЈ
Ускотрачном пругом што кланцем вијуга,
мој воз са теретом тандрче и стење,
а живот, дахћући, као вјерни слуга,
скакуће крај пруге, обара камење.
Зашто ускотрачна, зарђалих шина,
натрулих прагова, са много тунела?
Грешник ли сам велик? Да ли је истина
да је моја нада насред пруге свела.
Све сан ли је само? Игра мрачних сила?
Сјећање на биће у ком сам пребив’о,
у коме је некад моја душа била?
Свањива. Ведрина. Прозор сав позлаћен.
Сунце буди наду, није баш све сиво.
Насмијано јутро нову снагу даће.
КАД СЕБЕ СРЕТНЕШ
Кад сам себе сретнеш и погледаш боље
загонетно лице, у душу завириш,
немој да останеш без жеље и воље
да откриваш тајну, видике да шириш.
У лавиринт страшни смјело закорачи,
не плаши се ако сретнеш чудовишта,
можда ћеш постати сигурнији, јачи,
а можда и нећеш срести страшно ништа.
Загонетан свијет свуд је око тебе,
највећа си ипак себи загонетка.
Знам, осјећаш да ти срце дрхти, зебе,
плашиш се истине о сопстеном бићу.
Када спознаш себе, крени испочетка,
кажи: Сад сам нови, такав одсад бићу.
ПРОЗОР
Устајем рано, с лица стресам снове
и споро крећем у сусрет самоћи.
Узалуд чекам изазове нове.
Препознати их да ли ћу узмоћи?
Вирус, карантин, страшна пандемија…
Зидови сикћу и зјапе празнином.
Заћутао дан, ћутим са њим и ја,
крв у мени ври, чезне за даљином.
Ево ми спаса! Прозор насмијани
мами ведрином, видике отвара,
нуди сав свијет са птицом на грани.
Бијаше ли ту тај прозор раније,
нудио ли је то обиље жара?
Можда је био, а можда и није.
Биљешка о аутору
Ранко Павловић (1943, Шњеготина Горња, код Теслића) живи и ствара у Бањој Луци.
Свестран је књижевни стваралац. Пише пјесме, приповијетке, романе, драмске текстове, есеје и књижвну критику за одрасле, затим пјесме, приче, романе и драмске текстове за дјецу. Бави се књижевном критиком и есејистиком.
До сада је објавио деветнаестзбирки пјесама, осамнаест збирки приповиједака, пет романа, двије збирке есеја, књигу књижевних критика и десет радио-драма за одрасле, затим осамнаест збирки прича за дјецу, шест збирки пјесама за најмлађе, два романа за младе, десетак играних текстова за дјечја позоришта и петнаестак радио–игара за дјецу.
Завод за уџбенике у Источном Сарајеву објавио је његова Изабрана дјела.
Заступљен у читанкама, лектири и многим антологијама. Његове пјесме и приповијетке превођене су на италијански, пољски, мађарски, енглески, румунски, бугарски, њемачки, холандски, шведски, руски и друге језике.
Награђиван је значајним признањима за књижевност, међу којима су и награде Кочићева, „Кочићеве књига“, „Скендер Куленовић“, „Лаза Костић“, „Пјесник – свједок времена“ Сарајевских дана поезије, „Гордана Тодоровић“, Удружења књижевника Републике Српске за књигу године, Подружнице Удружења књижевника и града Бања Лука за књигу године, „Пјесма над пјесмамам“, „Станко Ракита“, „Гордана Брајовић“, „Совица“ за најбољу књигу за дјецу, „Исак Самоковлија“, „Григорије Божовић“, „Веселин Маслеша“ и многе друге.Додијељене су му повеље Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Републике Српске за животно дјело, затим Награда Академије Иво Андрић за животно дјело.
