Зорану Радмиловићу
Највећа сцена је она на коју пресели
Се ти у дивоти небеској као насред Агоре
Тамо где смерно играју око ватре сви весели
Цареви војсковође и цела свита Тек горе
И мајстори испод брка стреле одапињу
Благе што милују се као мирног мора вали
А црни снег пада на нашу Крајину
И Ртањ светила гаси као за фајронт Али
Ни дана једног без позоришта нека не буде
Јер снег црни пада на Крајину и смех
Твој у клупко леди се са кикотом дворске луде
Да ноћ бескрајну васкрсне на прагу Грех
Далеких предака наших из снежних висина
У некој новој игри препозна истина
