Уместо речи и тихог зова,
уместо гласника писмоноше,
уместо двобоја Љермонтова,
уместо Сунца, Пролеће лоше
прогнано негде, на крај Сибира,
пупоље моли да се забели.
Преклиње песму да нађе мира.
И Руку, правду да нам подели.
Пуцај. Шапуће срце ми лудо!
Десети корак још је далеко.
Смеје се време. Секунда. Чудо,
Кажипрст бежи са обарача!
Кроз нишан видим, како мој неко,
волим те, рече, кроз облак плача.
